Krajem prošle zime padale su ledene kiše. Zbog toga su na raskrsnicama komunalne službe ostavljale vreće industrijske soli. Led je prošao a na uglu ulice kojom idem u školu ostali su plastični džakovi.

Jednoga jutra videla sam da je neko jedan od tih džakova pomerio uz drvo, da bi se parkirao. Kesa je već bila napukla. Moja mama pokušala je da pozajmi lopatu od komšija da vreću ubaci u kontejner. Na žalost, komšije nisu bile u Beogradu. 

Da znate koliko je moja mama uporna, ne biste se začudili što je na sajtu opštine pokušala da pronađe kome možemo da se obratimo.

Na naše iznenađenje, odgovor da je džak uklonjen je stigao već sutradan. Odmah smo otišle da vidimo. Ali avaj! Skoro sav sadržaj  je ostao rasut oko drveta! Mama i ja smo odmah na isti sajt poslale fotografiju i zamolile da hitno neko dođe i pokupi so, jer je za sledeći dan najavljivala velika kiša. So bi ušla u zemljište i drvo bi se sasušilo.

Možete da zamislite koliko smo bile srećne kada smo se uveče vraćale kući i videle da je vreća uklonjena!

Leti kada prelazim ulicu često stanem u krošnju „mog“ drveta, a kada mu opadne lišće u jesen, ponekada ga zagrlim. Ponosna sam što sam nešto dobro uspela da uradim za drvo, sebe i nevidljiv živi svet zemljišta.

Duša Jovanić 5. razred

Mentor Marina Drndarski