Većina ljudi baca đubre gde želi (na ulicama, u rekama i u šumama) ali se prave da neće da naškode Zemlji. To ovako izgleda...

Ne znaju da tako mogu da unište prirodu i svoju okolinu. Kada nema nikog u blizini, oni bace njihove otpatke u travu. Mrzi ih da sačekaju da stignu do sledeće kante. Na primer, kada nešto loše napišu ili pogreše neko slovo papir ode u đubre. Na kraju, taj papir završi u rekama, jezerima, morima i okeanima. Tako da nema šanse da se taj papir ponovo upotrebi.

Kada se prolazi pored skrivenih ulica ili puteva, mogu se videti kontejneri puni đubreta i pored njih puno otpadaka. Moraju da požure da bace svoje đubre. Postoje ljudi kojima ti otpaci znače mnogo. Na primer,jedno iscepano ćebe bi im puno značilo. Čak mogu da naprave neke stvari.

Često kada se šeta pored reka, vidi se đubre kako pliva rekom i onda ljudi pomisle kako su smeli da bacaju toliko đubre i da nisu znali da će to toliko da šteti prirodi. Takođe kažu da “neće više da bacaju đubre” ali ,da li stvarno to rade? Odgovor je jedno veliko NE. Oni to zaborave posle 10 minuta i onda isto.

Ali, postoji i druga strane te priče. Zove se recikliranje. Stvari koje si već upotrebio možeš opet upotrebiti. Čak postoje i ustanove kojima odneseš reciklažni material i oni ti daju gvozdeni novac.

Reciklaža pomaže ljudima da shvate da neku stvar mogu više puta upotrebiti.

Anđela Jović, 5. razred

Mentor

Tanja Cekić