BAČKO DUŠANOVO, SELO KOJE STANE U SVAČIJE SRCE – Petra Savić 7. razred, OŠ „Hunjadi Janoš“, Čantavir
Moje selo je jako malo. Nalazi se na samom severu Vojvodine u Bačkoj u blizini grada Subotice. Na karti Srbije ga ne možete pronaći jer je toliko malo, neki bi rekli bezvredno i beznačajno, ali nije tako - za nas koji u njemu živimo ono je ceo svet. Volim ga baš takvo kakvo jeste, malo ušuškano utočište sa velikim srcem i velikodušnim ljudima.
Naša mala seoska školica je samo za niže razrede pa kad krenemo u više razrede moramo ići u susedno selo. Možda zvuči čudno, ali to je ono što nas čini posebnim i zbog čega smo zahvali na mir i tišinu koju posedujemo u našem malom raju.
Ljubav koju svako od nas gaji prema njemu ga čini toplom kolevkom koju ne bih menjala ni za šta na svetu. Ponos našeg sela je crkva koja se gradi zahvaljujući, svima drage, porodice Anđelić. Glavno mesto okupljanja je restoran i „bowling“ centar Krupara, koja poseduje prelepu baštu i otvoreni bazen. Svake poslednje subote u mesecu u restoranu se održavaju Književne večeri koje vodi Đorđe Kuburić.
Kroz moje selo protiče reka Čik, na kojoj se nalazi malo „Žablje ostrvo“.
Svakom detetu je najdraže naše malo igralište koje se nalazi pored škole i vrtića, a u blizini se nalazi fudbalski teren FK „Haduk"-a i košarkaški teren koji je svako predveče pun starije dece, koja dolaze da se druže. Svaki njegov kutak ima svoju toplinu i čar koja ga ispunjava i čini posebnim. Moje selo volim jako, Ono ruke širi svima, Sreću ovde, nađe svako, U njemu mesta za svakoga ima.
To je moje Bačko Dušanovo, selo koje ima svoju dušu.
Mentor Olivera Andrić
TAVNIK - Luka Obradović, 7. razred, OŠ “Dragan Đoković Uča”, Lađevci
Mesto gde smo rođeni, živimo i predeli koji nas okružuju čine nas srećnim da odrastamo i upoznajemo naše običaje i kulturu. To je pravi dom i ja živim u takvom mestu. Moje selo gde ja živim i odrastam zove se Tavnik.
To je lepo naseljeno šumadijsko mesto, koje je oduvek bilo bogato njivama, voćnjacima i pašnjacima. Nekada je postojao rudnik gde je dosta ljudi radilo i izdržavalo svoje porodice, među njima i moji preci.
U mom selu je i manastir Voljavča koji je, prema predanju, podigao Arsenije III Čarnojević, po kome smo i dobili jednu od mnogobrojnih ulica. U mom mestu ima mnogo dobrih ljudi, a najviše volim kada dođe jesen. Tada se mojim selom oseća miris dunja. Svi se okupimo i idemo u pomoć kupljenju dunja jer tako pokazujemo dobrotu i vrednost truda i rada. Voćnjake sređujemo da bi priroda bila lepa i sređena. Čuvam svoj dom i okolinu ne bacajući razne vrste otpada. To je važno za lepo i zdravo odrastanje.
Volim svoje selo gde odrastam, zato ću ga čuvati i negovati jer zavičaj je nešto naše i najbolje.
Mentor Jelena Trnavac
ŠTA MENI DRVO ZNAČI - Jovana Glidžić, 7. razred, OŠ “Stefan Nemanja“, Niš
Kada sam imala četiri godine i išla u vrtić, vaspitačice su me pitale šta bih volela da budem. Moj odgovor je bio: “DRVO!”
Drago mi je da su vaspitačice vodile nešto kao dnevnike za svako dete, pa tako ja imam svoj koji čuvam i rado gledam. Tamo piše ovako: “Hoće da bude drvo, stalno oponaša duvanje vetra i njihanje grana na vetru. U igri je bila drvo trešnje sa kojeg su deca brala plodove.”
Odmalena mi je drvo bilo nešto veoma značajno. Drvo je deo prirode, a priroda deo nas. Ako je drvo zdravo, zdrav je i vazduh, a zdravi smo i mi. A ako je drvo zagađeno, bolesno ili odsečeno, ni nama neće biti dobro. Ja posmatram drvo kao svako živo biće. Ono mi pruža samo lepe stvari. Pomaže mi u igri. Kada se sa drugarima igram žmurke ja se često sakrijem iza drveta. Tako je ono moj zaštitnik i čuvar. Često se penjem na drvo kada sam tužna, želim da se sakrijem. Ono kao da me čuje i razume. To radim i kada mi je dosadno, pa posmatram odozgo ljude, prirodu, ptice. Drvo me sluša kada recitujem pesmu, ili kada sam ljuta na nekog pa se žalim.
Mnogo mi je žao kada vidim kako deca lome grane ne razmišljajući da to i drvo boli. Ljuta sam na ljude koji seku drveće i šume i ne razmišljaju da ćemo jednog dana zbog toga da se ugušimo. Bez drveća je isto kao da nam neko stavi flaster na usta i ne daje nam da pričamo, a ni dišemo. Ja sam najsrećnija kada vidim razgranato drvo, puno zelenog lišća i nekako mi izgleda srećno. Često zagrlim drvo jer znam da i ono oseća.
Želim da objasnim svima koliko je važno da čuvamo drveće. Potrudiću se da budem jaka i snažna baš kao što je drvo. Uticaću na svoje vršnjake i ostale ljude da cene prirodu i njena bogatstva, da ne zaboravljaju na činjenicu da samo čista priroda može da nam produži život. Pomagaću i brinuću o drveću i prirodi kao što brinem o svojim drugarima i pomažem im kada je to potrebno.
Mentor Tanja Cekić
MOJ FUTOG – Ana Milenković, 7. razred, OŠ „Miroslav Antić“, Futog
Moj Futog... Moj ponos! Kad pogledam kroz prozor vidim Frušku goru i Crveni čot. U rano jutro oseća se miris reke i svežine. To je Dunav, moj Dunav. Ispred mene nepregledna ravnica. Tu sam se ja rodila, tu idem u školu, tu rastem.
Da li ste čuli za Futog? Kako stari ljudi kažu, Futog je poznat po mnogo čemu. Mozda znate-kupus je naš brend. Imamo ga mnogo i najbolji je na svetu. A kad malo prošetate Futogom, videćete široke ulice, lepe kuće i uređena dvorišta, nekoliko igrališta.
Na Dunavu imamo veliku plažu Vok sa igralištem, dve osnovne škole i jednu srednju školu, pune dečijeg smeha. Srednja poljoprivredna škola je dvorac Hadik-Kotek sagrađen 1777. godine.
Futog je nadomak Novog Sada, sve nam je blizu, a ipak imamo mir, cvrkut ptica, njive, šumu i Dunav. A na Dunavu pecaroši! Ima tu šarana, soma, po neka deverika i melez. I ja volim da pecam, to je odmor od mojih obaveza, miris vode i šume, po neki detlic lupka i razbudi me iz sanjarenja. I svaki radni dan je zanimljiv.
Ujutro skoro ispred svake kuće bake čiste trotoare, deca sa torbama idu u školu, traktori se užurbano kreću na njive. U dvorištima zalaje po neki pas, a po neka mačka pretrči drum.
U večernjim satima uživamo u šetnji pored Dunava ili do Sportske hale gde imamo treninge. Ne možete proći ulicom, a da nam svako ne kaže “Dobar dan”. Kad dođe jesen, kao po nekom pravilu, svuda se oseća miris pečene paprike, sveže iscepanih drva i sušenog mesa. To je naše selo, naša varoš gde se ja osećam slobodno, gde mogu da dišem punim plućima, gde me okružuje sve ono što volim. Iako je sve to lepo, želela bih još mnogo toga. Volela bih da imamo više parkova za dečiju igru, bazen i sportske terene, jos neku veću i lepšu plažu.
A onda se na momenat rastužim.
Na samoj obali Dunava sam videla puno smeća što je ružna slika mog Futoga. Moje drugarice i ja smo za vikend otišle i sve pokupile. U skoli sakupljamo plastiku za reciklažu i svi donosimo. Na taj način čistimo naš Futog i pomažemo školi da obnovi naše učionice. Naša škola je lepa i čista, sva deca za sobom kupe smeće u kante. Zbog toga kažemo : “Ko ne zna da pokupi smeće, neka se po našoj školi ne kreće’’.
Naš Futog ima i drugih problema zbog kojih se rastužim. Imamo puno otpadnih voda i kanala o kojima niko ne brine. Ujutro, u letnjem periodu, širi se smrad. Pored njiva, deponije, smeća raznog, od garderobe do građevinskog materijala i uginulih životinja. Tužno i ružno! Mi deca to ne radimo! Puno puta se zapitam zašto nas odrasli uče da čistimo za sobom. Da se smeće pokupi, a onda isti oni koji nas uče, bacaju, kvare sve ono što sam do sada ispričala.
Mislim da bih najviše volela da se svi organizujemo i sve očistimo. Deca će učestvovati i pomoći. Hajde da učinimo život lepšim! Neka naš Futog blista! Samo nam treba malo volje!
Moja baka svake subote pokosi travu, a ja počistim dvorište i ulicu, pokupim smeće i bacim u kantu. Ako se nađe neka plastična flasa, odnesem u školu za reciklažu. I nije mi teško. Hajde da svi brinemo o čistoći, tako će nam biti lepše i bolje.
To je moj Futog. Sa jedne strane lep, a sa druge ružan. Malo rada i malo volje potrebno je da bude sve mnogo lepše i bolje. Hajde da se udružimo i naš Futog očistimo. Svoj Futog mnogo volim, tu živim i rastem. Jednoga dana i ja ću nekoga učiti kako se čisti i čuva svoje rodno mesto. A do tada, hvala roditeljima i mojoj školi što me pravilno uči i moje ideje bodri.
Mentor Ivana Horvat
