Gledale je ptice, tako na vrh žice,

pita čika kos: „Ko je ovaj gost?”

​Pita se i sojka: „Ko je ta devojka?”

i pinceta što livadom šeta.

Čuli su i mravi u zelenoj travi,

i golub se javi – pometnja se pravi,

i na nebu i na travi.

​Senica se plavi, misli joj u glavi:

„Što se na vrh krova ona važna pravi?

Što nam se ne javi?”

Zbrka, zbrka! Zahučaše i dva ćuka.

​Pitaju se i dva pauna: „Kakva je to fauna?”

Totalna je zabuna!

Iza žbuna provirila žuna:

„Vidite joj rep, raskošan i lep!”

​Potom nasta muk...

Tuk, tuk, tuk! Detlić razvi zvuk.

Čelo mu se mršti dok u čudu pita:

„Ko se to nov po krovu skita?”

​

I vrabaca svita, što po žbunju skita,

razvila je graju: „Ko je nov u kraju?”

Svi bi to da znaju!

​„Gra, gra! Pitaću je ja!” –

javila se siva vrana, ta odvažna dama.

Odlete ka krovu da ispita novu,

graktala je vrana u po bela dana,

al' odgovor nema, jer druga strana drema.

​Ptičija ekipa u zabuni osta,

i nikad ne otkri zagonetnog gosta.

Dan polako prolazi u cvrkutu ptica,

sanjala je snove na krovu ta tajanstvena mudrica.

​Rep joj ko lepeza niz crepove pao,

niko joj ni ime ni nameru nije znao.

Dok na livadi našoj, punoj života, sunce zalazi,

jedan mali miš kroz travu svoj put pronalazi.

​Bljesnuše dva oka ko fenjera dva,

dugorepa sova trgnu se iz sna.

Stuštila se ko kiša da zgrabi malog miša,

potom tiho nestade u noći...

Ko zna kada će nam opet doći?

Aleksandra je član Drustva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Inspiracija za crtež dugorepe sove i pesmicu je njena ogromna ljubav prema pticama kao i učešće u akciji u kojoj se kroz stvaralaštvo ukazuje na društvene probleme i podiže svest o ugroženim vrstama.

Jedna mala napomena vezana za pesmicu u delu gde se pominje pinceta što po livadi šeta, Aleksandra zapravo misli na vranu - gačca. Jer je ona spasila jednu bebu gačca ispalu iz gnezda i dala joj nadimak pinceta zbog njenog kljuna koji je asocira na pincetu. Pa otud i ta rečenica u pesmici.