ZAGLAVLJE GORNJE PROLEĆNO

Stara planina je  baš kao vila,

Potoci joj  vodopadom po kosi  teku.

Rodila je nadmoćna tektonska sila,

Razdvojila brda za Toplodolsku reku.

 

 

 

Sa Midžora oči plivaju  do Tri čuke

Na Babinom zubu neko pogled kači.

Na Srebrnoj  glavi potpuno širim ruke,

Pod Kaluđerskim skokom jutro se svlači.

 

 

Čungulj se doziva sa Piljskom vodom,

Ne čuje ga dobro, dok Krmoljski huči.

Tišina odjekuje staroplaninskim kodom,

Arbinje me lepotom odavnina muči.

 

 

Sa glatke  stene elegantno klizi Tupavica,

Dok je Dojkinačka reka halapljivo guta.

Gore visoko, sa  Kladenca svetlucaju tri lica,

A Kopren zabruji daleko od svakog puta.

 

 

Tamo gde prestaje misao i postaje slika,

Zagrljen hladnim rekama, Toplog  Dola.

U srcu narasta poput velikog plika,

Radost postojanja, vremenskog bola.

 

 

I sad čujem Visočicu, lelek njenog plača.

Kad s proljeća krene da pomera Ploče.

Pa se Rosomač cepa od dvoseklog mača,

I sve što je stalo, ponovo  ubzano poče.

 

 

Tamo gde sve u  savršen oblik ode,

Gde prizori titraju kao kroz zavese meke.

Tamo se rađaju i poniru  svi izvori vode,

Kroz srce planine zauvek protiču sve reke.

 

 

Pod Kaluđerskim skokom jutro se svlači...

.

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

 

 

http://dzepovisnova.blogspot.com/